Географска карта - Риђица (Riđica)

Риђица (нем. Rigitza, мађ. Regöce) је најсеверније насеље у општини Сомбор, у Западнобачком округу, Србија. Удаљено је само 2 km од државне границе према Мађарској. Ово насељено место је са три стране окружено границом. Од Сомбора је удаљена 30, а од суседног Станишића 8 kм и повезана друмском саобраћајницом. Према попису из 2011. живело је 2011 људи а према последњем попису 2022. године село има 1522 становника, што је 24,32% мање него пре једанаест година. Према слободним проценама у селу не борави више од 1000 становника. Риђица има једну основну школу која је добила име по познатом српском писцу и песнику, Петру Кочићу.

Католичка црква у Риђици Археолошки налази на простору Риђице потврђује да је овај крај био насељен још у праисторијско време. По свој прилици ради се о значајном утврђењу из келтског периода.

Риђица се у 14. веку, по мађарским записима, спомиње као Рег, Ређфалу, а за време Турака као Риђица. Аустријске Царске трупе, на челу са Еугеном Савојским, повлачећи се након похода на Турке, логоровали су крај српског села Риђице 04. октобра 1699. године. Село је тад имало 39 домова. Нестанком села Леђен, од 1720. до 1740. године пише се у актима име села: Риђица алиас Леђен, после тога пише се само као Риђица. Године 1908, добија Риђица мађарски назив: Regőcze, што траје до конца 1918. год. када долази ослобођење и она постаје опет само Риђица.

Најстарији помен данашњег насеља је из 1535. године као посед Катарине Орловић. 1663. године, Никола Дворниковић Србин добио је од бечког двора Риђицу и околне пустаре, што је потврда присуства Срба на овим просторима и пре Арсенија Чарнојевића. Риђица је 1698. године припадала Бодрошкој жупанији. Њој је био велики жупан католички архиепископ из Калоче (Павле Сечењи). Бодрошка жупанија је онда имала свега три среза, од којих је Риђица припадала Бајском, а имала је 39 кућа са 363 становника,.

Село је порушено у време најезде Турака. Нова изградња дошла је ослобођењем од Османлија. У Риђици је 1733. године пописано 120 српских домова, које су опслуживала тројица православних свештеника: Михаил Стефановић, Марко Прерадовић и Кирил Милошевић. По наређењу жупанијског администратора барона Редла село је 1752. године насељено са 150 мађарских и словачких породица римокатоличке вере. У то време стижу и први колонисти немци из јужне Немачке (остају до краја другог светског рата, када су протерани).

Родио се у „Леђену” 1760. године Георгије „от Прерадовић” од оца Марка православног пароха. Одведен је након основне школе у Халаш да се учи трговини. Као обучени трговац настанио се у Баји, где је отворио радњу. Тргујући у Пешти 1804., у порти српске цркве је нашао надгробну плочу својих старих сродника племића Прерадовића. Године 1809. аустријски цар Франц му је признао и потврдио племићко порекло. Умро је у Сомбору бавећи се у гостима 1832. године.

Претплатник Трлајићеве књиге 1801. године био је умни поп Аврам Максимовић, Сомборац који је тада православни свештеник у „Ригици”. Године 1808. месни парох је поп Марко Бастић (као и 1836) а учитељ Георгије Ивковић.

Године 1866. помиње се село Риђица, које се налази југоисточно од Баје. Ту је било у то време око 80 српских породица, које су се населиле из оближњег Леђена. Леђен је расељавањем становништва постао пустара. По причи, ту у Леђену је рођен славни руски војсковођа Кутузов. Њега је мајка као бебу у повоју одатле понела у Русију, када су се Срби у великом броју тамо селили. Било је то у време аустријске царице Марије Терезије, по укидању горње (Аустријске) граничне линије, после 1740. године.

У месној православној цркви налазио се 1866. године иконостас из оближњег, уништеног православног манастира Моношторца. Тај манастир је страдао од стране мађарских крсташа под командом Ракоција, уочи празника Преображења 1707. године. У Риђицу су пренете и делом црквене књиге србуље, док је други завршио у селу Станишић.

Избио је априла 1887. године велики пожар у којем је изгорело цело „српско село Леђен (Риђица)”.